кад инспирација оживи...

14:55:01

 

Чекала сам га једне априлске ноћи, на углу очаја и самоће, у улици бола и патње. Чекала сам га пуна наде и љубави да га још једном загрлим пре свих овде. Стојим непомично на плочнику и чекам оног који неће скоро доћи. И сваки минут дајем му нову шансу и оправдавам његов недолазак...све док ме болније потпуно савладао. 
Сада сам исмејана у његовим плавим очима, бојим се онога што бих видела у њима. Ипак лакше бих поднела подсмех него сажаљење. Умирем, понижена и повређена и још увек не схватам тежину своје грешке. 
Заборављам то име које ми проклето много значи и тржим пут којим ћу побећи од свега . Морам кренути даље, на супротну страну јер ту се више никада нећу вратити... али како побећи од онога што је у мени? Трагови прошлости, ожиљци неузвраћених љубави ни најбољом шминком не могу бити сакривени. 
Да ли да га кунем за све што ми је учинио или да га пустим да ме једноставно боли и раздире неописиво јако? ... И надам се да време може излечити бол... 
Понека ми се учини да је поред мене. Понекад препознјем те очи на туђим лицима. Више не ѕнам да ли постоји граница, граница између ставарности и сећања, ја живим изван времена јер немам другог избора. 
Сваки његов додир памтим као бол. Сада је негде далеко, не знам и не желим да знам где. Можада се не усуђујем да испитам границе свог искуства или сам само кукавица која слеже раменима када га спомену. Једимо знам да мом драгом, негде на северу, најлепше стоји плава кошуља. 
Дуг је пут до истине, за циљ ме, можда, више ништа не веже. 
И даље заустављам поштара са проширеним венама, можда је у њиховим торбама писмо за мене. Заустављам збуњене пролазнике који некуд журе и желим да их питам да ли знају колико га дуго нисам видела? Заустављам птице са крилима мокрим од мојих суза : " Да ли сте виделе очи, велике и плаве?" Заустављам ветрове изгубљене између векова :" Да ли је међу вама његов шапат упућен мени?" 
Заустављам прљаве градске клошаре, пијане новинаре, необријане кафанске музичаре, носталгичне војнике... Заустављам сваку песму и тражим те између редова. 
Заустављам све , само не могу зауставити срце које куца у ритму његовог имена. Заустављам све само не могу зауставити руке да му више песме не пишу. не могу зауставити себе и престати да га волим...